Marija Jurić Košetova
rođena Petrić PetrovaNa 28. sedmoga miseca,
Lita 1997 Gospodinova.
Sirena svira i zvoni.
Čujem da govoru: gori, gori, gori.
Di gori nison znala,
Dok me iz Grobja mama ni zvala
I govori: gori Tonki Rot, Uzrinje,
Zaglova i Stora Vala.
A mene muka čapala.
Najteže mi je bilo,
Da ne bi selo izgorilo
I svit udušilo.
Naši su odma išli gosit,
Da bi se moglo čogod sposit.
A kad su se oko polnoć vrotili,
Ovako su govorili: Puno je izgorilo
I još gori, i vajo opet poć,
Jer Bog zno dokli će ti ogonj doć.
O ognju su sve govorili,
I ča je izgorilo nabrojili.
A jo se ražalostila,
Tamo je naša levonda izgorila.
Levonda naša,
Komu si ti čo skrivila,
Komu na žol učinila,
Da si ovako izgorila.
Kad je malo ko zno zote,
Imote je barba Borte.
Malo su te imali,
A svi su te za blagoslov
U polmu stovjali.
Barba Borte parvi,
Za njim svi
Sodili te, kopali, gnjojili,
I usvuda razmnožili.
Ti si non iz godišća u godišće
Resla, zelenila se i cvala
I na daleko vunjala.
Bili su svi naši dolci i bonde,
Puni cvića od levonde.
Po misec i po don
Te žanjoli, gonili i kuholi,
Umorni bili.
A stori su judi o tebi
Uvik govorili:
"Vele si nam bloga dola,
Ako se na to pravo gleda,
Dola si nam na kvintole uja,
Na kvintole meda."
Puno smo te imali,
Skupo prodovali,
Toliko šoldi čapali,
Da u najveći takujin ne bi stali.
Čudo s tobom učinili,
U Grobje kuće obnovili,
U For nove ugrodili
Fameju odgojili i aute ukupili.
Na veliko te i molo prodavali
I gostima poklonjali,
Odnili su te po svem svitu
I u uju i u cvitu.
Nad velim oltorom
Naslikana si bila,
Jer se je crikva stobom
Obnovila.
I mlodi su te naši volili
I športsko društvo
Tvojim su imenom dičili.
Ova zodnja godišća,
Sve te je manje bilo,
I pri neg je ovo izgorilo,
Pomalo smo i somi krivi,
Bili smo te zapustili.
Kriva je vlast,
I ova i ona država
Da se nis
Redovito prodavala.
Da je prodaja bila boja,
Svih bi nos
Za žanjot,
Bila veća voja.
Koji put je bilo teško žanjot,
Jer je bilo vruće,
Lašnje bi se bilo u moru kupat,
I lavurat oko kuće.
Jo son ti se veselila,
Od ditinjstva žanjot te volila
I blagoslov od Boga,
Nad tobom son molila.
Svaku grebju kad bi žanjot zavoršila,
U sebi son ovako govorila:
"Bogu fola nikad manje, veće ako Bog do,
Ti non resla i evala,
A jo za žanjot i dogodišće bila živa i zdrava."
A sad kad som došla navar Vale,
Noge moje trest se stale.
Tužno gledom okolo sebe,
Nikud znaka već od tebe.
Tako plačuć gren do Glavice,
Gledam laze, ograde i ogradice:
Zagojnića, Kampanel i Gornja Vala,
Sve je čorno, pustoš postala.
Do Svetoga Vida gren pomalo
I oko Te ugledalo,
Ono malo ča je ostalo,
Puno me je obradovalo.
Sačuvaj Bože da si ognjem sva nestala,
Pokoljenja naša ne bi znala,
Di si resla, kako si cvala,
Lipu boju i vonj imala.
Čudo mi je žol i milo,
Svega ča je izgorilo,
Ali s vremenom gora će se ozelenit,
Masline omlodit,
Levonda naša izgorena,
Ostat ćeš neobnovjena.
Maria Jurić žena Karmela, rođena Petrić, ime oca Marin, a majke Margarita, rođena 1940. godine u Velom Groblju na otoku Hvaru.
Pisanjem pjesama počela se baviti otkako zna za sebe, njegujući velegrabajsku rič. Većina njezinih pjesama nastala je uglavnom između 1995 i 2006 godine, što ne znači, da se neće naša draga Marija Košetova, rođena Petrova Doljnjih i dalje služiti slaganjem stihova, kao i do sada velograbajskim rječnikom.
Do sada je objavljeno nekoliko pjesama i to uglavnom za domaći svit, od kojih želimo istaći: Bodnji don i Božić u Velom Grobju; Naša levonda; Naša crikva; Pir u našem selu. Gospođi Mariji želimo još mnogo uspjeha u našem predivnom velograbajskom stilu, jer ona sigurno još puno toga u srcu ima, a što bi nam, u samo njoj prirođenom načinu izražavanja mogla reći o životu naših djedova, baka, očeva, majki i o sadašnjem životu u Vetom Grabju, a kojega na zemljopisnoj karti prvi put u povijesti nema.
Marinko Jurić Peretov
